zalutala

I tako probudim se sa pitanjem koje me muci ceo dan. Zasto ponovo isto? I tako mogu u krug. Sta mi to podsvest porucuje kroz snove? Zasto me jednostavno ne ostavi na miru kada je sve u savrsenom redu? Krenula sma dalje, neke stepenice svog zivota uspesno preskocila, krivine izbegla i sada kada je sve jedna ravna linija i kada brzinu mogu da ravijem kako meni odgovara nailazim na kojekakve znakove i smernice, zasto? Zasto jednostavno ne moze sve da tece svojim tokom kako zelim i svi zadovoljni, dobro, zadovoljna ja. 

Po ko zna koji put se budim u noci i ne mogu nastaviti sa snom, zbog cega? Zasto me proganja po snovima kada na javi ni traga ni glasa o tome nema. Kako se usunja u mozak tako nepozvan, kako moze, sme, kako se usudjuje rusiti mi koncepciju? 

Dok se ne desi i ne shvatis..

Sigurno da svako od nas ima neku osobu koju bas i nesimpatise toliko, ali kada je u njenom ili njegovom drustvu bude skroz ok, smeje se, zeza i vreme mu ne tece uopste sporo. A razlog zbog kojeg vidjas t u osobu jesu druge osobe i onda nekako shvatis da mozda ta osoba i nije toliko losa, umisljena i na nebu vec samo kada je u centru paznje potrudi se da maksimalno iskoristi svoju slavu i uzdigne se u ocima slusalaca sto je vise moguce. Nikad ami nece biti jasno zasto neke osobe imaju takvu potrebu al dobro, sva sreca pa nismo svi isti. 

Sad u subotu sam pozvana na svadbu, zeni se brat od tetke i naravno necu ici. Predala sam glupave papire koji me sprecvaju da odem i napustim drzavu a tako imam zelju da vidim celu porodicu na jednom mestu. I tek sada mi je jasno zasto dijasporci kada dodju u svoju zemlju bahate se, trose i sakom i kapom, nikada nisu kuci i za sve imaju novac a i vreme. Uvek sam to smatrala nekoim vidom dokazivanja. Kako je on zaradio tamo negde i sada se nama folira ali nije. Ljudi se zaista uzele svoje domovine, specijaliteta i sto je najbitnije standard niej isti i njemu je smesno za nesto dati pare sto u njegovoj drzavi u kojoj zivi to kosta dosta skuplje. Iako je za nase standarde to jelde skupo njemu je to maciji kasalj. I eto odakle to bahacenje i prekomerna zelja za hranom.

Strasno. Skoro godinu dana kako sam otvorila ovaj blogg a da nisam ni svesna da je proslo toliko. Tim vise,  iznenadila sam se jer sam u prethodnim postovima imala "30 days blog challenge" koji naravno nisam ispunila. Ali sta tu ima da me toliko cudi i uznemirava? Pa opste poznato je da nikada nista nisam zavrsila do kraja kada sam zapocela jel manjak entuzijazma i nedostatak morala ucine svoje. Ali eto odlucih se ipak nastaviti pisati ovaj blog, samo se iskreno nadam da nece proci cak deset meseci do objave narednog posta. 

Ogorcena sam, tuzna i istrgana u isto vreme.

Boegrad je prelep grad, obasjan suncem izgleda jos lepsi ali ono sto ga cini drugacijim od mg Sarajeva jesu ljudi. Ne kazem da su ovde ljudi losi, taman posla pa sa jednim takvim zivim i najmanje sto mislim jeste da je los i sve ono sto smatram da vecina drugih jeste,a to je bahatost, zavist, ljubomora, bezobrazluk pre svega i ne cenjenje drugog kao licnost i coveka. sta se desava sa ovim ljudima danas? Pa zar da za godinu dana koliko zivim u Beogradu ja nisam upoznala niti jednu osobu (od deteta do odraslog) za koga bi odgovorno mogla da kazem da je kompletna licnost, da ne zivi od tudjih misljenja i pre svega da je prijatelj? Jel to prijateljstvo ovde izumrlo? Zar je toliko cudno ako ja koja nekoga poznajem nedelju dana pomognem mu mozda vise nego neko koga poznaje godinama i to da se smatra manom i da se na to cudno gleda? Pa sta vam je ljudi, zar je toliko nenormalno da na ovom svetu postoji neko ko ne gleda interes vec osobu ceni onakvom kakva jeste? Meni je cudan taj vas mentalitet gde drugarici koju poznajete godinama ne smete direktno u lice reci ako gresi u nekom periodu zivota vec to mora da bude indirektno ako se i odlucite na taj korak. Ja mojim drugaricama kazem lepo, da ne budu glupe da ostave to i to po strani da im ne valja to i to  te da treba da se fokusiraju na to i to i izgovoreno pri tom i mislim i neretko se ispostavi da sam u pravu i da im dam savet poput roditelja. A malo li je svima godina, skoro u 30e zasle. Ali ove, u Beogradu ja jos nisam upoznala neku koja ceni misljenje i ako je negativno. Kako da kazem nekome ako me pita kako mi stoje ombre, da su odlicne kada  izgleda kao plast sena i neravnomerno? Ja to ne mogu, eto ubite me ne mogu makar nikada  ne nasla drugaricu ! Reci cu joj da mi se ne svidja da joj ne stoji i ako treba dacu joj pare da ode drugom frizeru i da se popravi ali da to izgleda kako treba, ali avaj ja sam cudak zbog toga jer jel de, kako nekome da kazes ono sto zaista jeste tako? (Ombre su glup primer, nije najbitniji fizicki izgled ali zamislite da nekome trazite savet u mnogo bitnoj stvari u zivotu, tipa da li da se udate za nekog coveka ko nije dobar za vas i da vam vasa jelde, "najbolja drugarica" kaze samo reci hvale za tog coveka iako to ne misli i on je totalni olos. Ali sto da se cudimo, pa to je valjd anormalno, kako ces nekome reci ono sto ne zeli da cuje...

Jadno! 

Ogorcena sam ljudi dragi, ogorcena! Sta vam je prizemljite se!